Bećković o Kaporu: Pravda posle njegove smrti

Pisac Đorđe Matić dobio je 8. aprila, na dan rođena Mome Kapora, nagradu "Momo Kapor", a njemu je nagradu na ceremoniji održanoj u Skupštini grada Beograda uručio slavni književnik Matija Bećković. Tim povodom porazgovarali smo i sa akademikom.

Matija Bećković je u kratkom intervjuu za Telegraf.rs govorio kako o Đorđu Matiću, tako i o Momi Kaporu.

Kako komentarišete to što je Đorđe Matić dobio nagradu "Momo Kapor"?

To je pravi pogodak, jer Đorđe Matić je istaknuti pisac koji dolazi iz Hrvatske, a Momo Kapor je bio jedan od najčitanijih, najvoljenijih, najpopularnijih naših pisaca koji su štampali svoje knjige u Zagrebu. To su bili ogromni tiraži. Bio je urednik Zlatko Crnković. Čak sam i ja jednu knjigu objavio u toj ediciji gde je Moma objavio mnoge knjige. Ali je važno da ti čitaoci se nisu razdvojili kao što su se razdvojile države i da knjige još uvek drže to bratstvo na okupu kao što je Matić ovde več ovde opširno govorio šta je njemu značio Momo Kapor. I eto nekom pravdom sada je dobio i nagradu koja se zove Mominim imenom.

Šta je Vama značio Momo Kapor? Da li možete da se prisetite nekog interesantno razgovora sa njim?

Mi smo bili vrlo bliski drugovi. On je bio neodoljiv. Ne zna se da li je lakše crtao, da li je lakše pisao i lakše govorio. Pisao je, crtao je, govorio do poslednjeg daha. Bio se ozbiljno razboleo, trebalo mi je još malo da napiše sve ono što je naumio. Sećam se da je rano ustajao, bilo smo tamo na Mokroj gori kod Kusturice. On je ustajao, nosio je malu pisaću mašinu i opisivao bi ono što se dogodilo prethodnog dana. Već mu je popustio i vid, ali je kucao. A ujutro, kada bismo mi ustali, stajalo je već nekoliko papira koji su bili izrešetani slovima. Svako o, svako v, svako slovo je bilo napunjeno nekom istrošenom trakom. Tako da je taj papir bio nečitak, ličio je na one mete u streljanama koji su izbušili sačmama vazdušnim puškama.

Da li imate poruku za mlađe generacije?

Poruka su takvi ljudi kako što je Momo Kapor koji je kao siroče ostao jedva živ. Majka ga je poklopila, a sama poginula 1941. u Sarajevu. I on kao siroče, kao vojvođanski došljak, kolonista postao čovek takvog raskošnog dara i tako jedne čiste slave, ljubavi među čitaocima, veran svom zavičaju, svojim Mirilovićima i neka pravda je došla i posle njegove smrti.

Da li knjiga ima budućnost u ovoj eri kompjutera?

Svaki dan čujemo da nema, a svako zna da ima.