Samo nesrećni(ci) razmišljaju o sreći...

Jer jednog dana zastaćete negde nasred neke dobro poznate ulice, pogledaćete u nebo i razumećete zašto se sve baš tako desilo. Duboko ćete udahnuti novi život i hrabrim koracima krenuti dalje, i najzad shvatiti da je život previše kratak da biste bili nesrećni.

- Nisam tužan, ne, stvarno nisam, imam lepo sećanje. Ne lupa mi više srce kad me nazoveš, valjda to tako ide. Valjda sam se jednostavno već odavno umorio. Ne brini, i dalje si mi draga, ali onoliko koliko mi je drag neko koga sam davnih dana pustio. Tek onoliko da ponekad poželim da čujem da si srećna. Samo toliko... - rekao bi Đole, naravno, a ko drugi?

Zauvek je, ipak, samo reč. Velike reči obično imaju malu grešku i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od "zauvek" nije ostalo Bog zna šta!

- Javio bih ti se ja, ovako ponekad samo. Da se uverimo kako smo oboje dobro... Ali ne smem, više bi nam to bola nanelo nego što bi nas umirilo. Ovako ćutimo oboje i nadamo se da je ono drugo dobro. Tamo negde... Daleko - dodao je Balašević.

Na kraju: Srećni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

Ili što bi Đole u svom pismenom radu svojevremeno napisao:

- Ja, tihi Don Kihot, ptica bez matičnog gnezda, saputnik vetrova i visokokvalifikovani brojač zvezda, još jednom krećem na vetrenjače.