Nenad Ilić za Direktno.rs: Nije problem u ljudima, već u sistemu

Javno iznosite ponekad nepopularne stavove po pitanju stanja svesti savremenog pojedinca, kolektivne svesti, kao i stanja u društvu. Sa kojom idejom? Jeste li se suočavali sa problemima usled toga i da li je bilo reakcija Crkve?

- Nije neka ideja. Više to doživljavam kao obavezu. Potpuno smo sluđeni brzinom promena u svetu i sporošću promena kod nas. Većina medija ovde je svu aktivnost usmerila ka tome da ljudi prestanu da misle, a ne da misle. A Crkva želi slobodnog pojedinca, ne roba. Zajednicu slobodnih i odgovornih ljudi, ličnosti sa pametnim usmerenjem, a ne gomilu izgubljenih i nevidljivim nitima uvezanih, neostvarenih individua, robova sopstvenih slabosti i društvenih bolesti. Obaveza svih iz Crkve je da se bore za očuvanje ličnosti koja misli svojom glavom i prihvata razumnu odgovornost i za društvo u kom živi i za ceo svet. Koliko ja uspevam da vidim i koliko je to u mojoj moći, između ostalih i ja se trudim da podelim svoje zaključke sa ljudima koji žele da misle, a ne da zamiru u programiranoj tuposti. A reakcije? Reakcije Crkve su reakcije verujućih pojedinaca. Episkopa, sveštenika, verujućih ljudi. I one su većinom pozitivne. Ponegde na nekim internet mestima vidim i veoma negativne reakcije. Na ivici mržnje, lični napadi bez prave argumentacije, ali se očigledno radi o reakciji nastaloj iz nesigurnosti i straha onih koji bi da Crkvu zadrže u rezervatu, na nekoliko jednostavnih pravila. Poriv nije nužno loš - želja da se sačuva Velika Tajna. Ali ona se na taj način sigurno ne čuva. Strahom od komunikacije, povlačenjem, uzimanjem uloge sudije. Crkva je organizam, Hristos u istoriji, uvek jedina novost i veza sa večnošću, a ne neka organizacija sa jednostavnim pravilima koja treba samo ispuniti i time zaraditi nešto od Boga - kaže Ilić za Direktno.rs.

Da li je srpskom narodu i danas potreban „povratak sebi“ i kakve su vaše prognoze?

- Nismo svojom voljom krenuli da se vraćamo sebi, pa zbog toga sve ide ovako kako ide. Nedovoljno aktivni, neprekidno samo reagujemo na događaje. Stalno smo makar u jednom koraku zakašnjenja u odnosu na ono što se oko nas dešava. Mislim da veru nismo izgubili, ali da je ona ostala da živi negde podzemno ispod glavnih tokova naših života. U tom „povratku sebi“ jesmo prilično zalutali. Izgubili smo skoro sve što smo postigi, a našli nismo baš ništa novo sem otpadaka bogatog zapadnog sveta. Poniženi smo. Ne znamo više ko smo. A  u našoj kući... U vremenu rezervata, građenog i spolja, ali i iz Srbije, nije se odustajalo od komunističkog kulta vođe, ne odustaje se ni danas. Umesto zahvalnosti, narod je učen zavisti, da bi političari mogli tu zavist, onaj lošiji deo našeg nacionalnog karaktera, da kanališu po potrebi. Idolotvorci se rugaju našoj veri za koju su ljudi ovde uvek bili u stanju da daju život. Podmeću nam ove ili one idole. Političke vođe, mesijanski obojene. Naravno da je ta manipulacija sa najdubljim verskim i mitskim korenima ovog naroda za račun bilo kakve trenutne zemaljske vlasti neoprostiva manipulacija. I jasno je kome trenutno može da ide u prilog.

Kako gledate na, čini se sistematsko uništavanje porodice kao ćelije društva od strane „scenarista naše stvarnosti“ i koga vidite kao aktera koji pokušava da preuzme i tu ulogu „stvaraoca?

- Napad na porodicu je deo procesa koji se odvija šire od naših granica. U pozadini je, pre svega, računica pohlepe. Rascepkani pojedinci više troše nego kompaktna porodica. Tako je bilo od početaka rasturanja tradicionalnog sveta. Ubacivanje žena u takmičenje s muškarcima u muškim disciplinama - obaranje cene rada. Vremenom - zasebni računi. Pa rasturena dva domaćinstva koja zajedno više troše nego da su ostala jedno. Zatim, stvaranje od dece samostalnih potrošača, koje, istina, moraju roditelji da „sponzorišu“, ali eto više potrošnje. Nezgodno je što bi bez veće potrošnje ovaj sumanuti svet stao i počeo da misli o još nečemu osim o zaradi.

U lokalu - tužna, nedopustivo tužna imitacija „velikog sveta“. Osiono procenjivanje sopstvenog namučenog naroda, namučenog, istina, i sopstvenom inercijom, ali pre svega domaćim parazitima i bezdušnim bogatim siledžijama sa strane, procenjivanje kao mase koju bi trebalo preštelovati prema uputstvima sa strane koju ovde kolonijalna vlast nekritički prihvata... Otuda i preporučena saradnja sa raznim NVO, koje svim normalnim ljudima ovde služe samo za sprdnju. Uh...

Jesmo li mi slobodu danas izgubili ili smo tek na dobrom putu da je izgubimo?

- Srbi sa svojom opsesijom slobode bili su na svoj način Božiji narod. Ne znači da su svi bili sveci, pa čak ni da su bili išta bolji od drugih naroda. Naravno da ne znači. Ali znači da su za razliku od mnogih naroda čuvali u sebi tu Božansku iskru, sposobnost da se žrtvuju za najviše vrednosti do kraja. I to je veličanstveno, neka pričaju današnji razumni i objektivni šta hoće. I ostali su i neki nadahnjujući veličanstveni tragovi takvog opredeljenja. Na primer naš podvig u Velikom ratu.

Jedan moj talentovani prijatelj definisao je viruse kao „ogovarače gena“. Danas kao da su baš ogovarači gena na vlasti. Žele narod „više protestantski“, a manje „neracionalno pravoslavan“. Nažalost, virusi su prilično uspešni. Čak i kod onih koji ih prepoznaju ipak izazivaju pad imuniteta. Svako iole misleći vidi da je problem u sistemu, ne samo u predstavnicima sistema. Ali kad se kod onih koji vode narod uoči štetnost po narod, umesto impulsa koji će voditi preko prepreka ka slobodi i boljitku, odmah dolazi do mudrovanja o tome kako nema onih dovoljno drugačijih, dovoljno čistih, u stvari da nije odmah pri ruci gotovo rešenje. Da ćemo bez obzira na promene ostati u kolonijalnom ropstvu. I umesto razvijanja svesti o tome da se ništa ne može učiniti jednokratnim potezom, nego upornim ali odlučnim menjanjem, traži se upravo jednokratno finalno rešenje. Ili ništa. Boriti se za slobodu, za boljitak, smenjivati loše vlasti koje god su političke boje dok se ne dođe do rešenja i dok se sistem ne prilagodi našoj kulturi i istoriji, dok se ne oslobodimo kolonijalnog položaja  - ništa od toga, nego samo jadno odustajanje od svega. To jeste zapravo odricanje od pune vrednosti slobode. Odustajanje od visokih vrednosti uopšte, a pod toliko utešnim plaštom čistunstva visokih vrednosti. Ubiće nas virus ako ovako nastavimo.

Anastasija, Vaša supruga, pročitala je proletos pismo u kom ste se obratili učesnicima protesta „1 od 5 miliona“, a u kojem, između ostalog, stoji: "Crkva ima obavezu da reaguje i stane u zaštitu nesrećnog naroda.“ Da li su, nakon ovog obraćanja, na Vašu adresu dospele kritike, ili „preporuke“ za autocenzuru?

- Crkva je kod nas nerazdeljivo spojena sa narodom, a ne neka institucija po strani. Nismo mi ustanova za tešenje, nego susret sa Hristom za punoću života. A što se konkretnog obraćanja tiče - tada zaista nisam mogao da budem u Beogradu, a Anastasija je bila i možda je to obraćanje zbog nje bilo i bolje nego da sam se lično obratio, reakcija je bilo raznih. Od iskrene velike podrške do kiselih ili gnevnih komentara. Pa i do otvorene mržnje. Naravno - bez analize šta je rečeno, nego zbog podrške opoziciji kojom nisu zadovoljni.

A zaista nije to bila podrška opoziciji, nego podrška lečenju od bolesti koja nas uništava. Glavni deo obraćanja je citiranje Svetog vladike Nikolaja -  opomena bilo kojoj vlasti koja se ponaša neodgovorno prema Bogu i svom narodu. Težiti vlasti koja odgovara i Bogu i narodu - zar to može biti pogrešno?

Bogdan Ilić, popularni „jutjuber“ Baka Prase, a Vaš mlađi sin stekao je enormnu medijsku popularnost. Zamerate li mu još nešto, osim rečnika koji smatrate neprimerenim, kad je u pitanju njegov javni nastup?

- To sa rečnikom u međuvremenu je prestalo da mi smeta u meri u kojoj mi je smetalo na početku. I dalje mislim da bi mogao sve to da radi i sa manje verbalnog, meni ne uvek prijatnog vatrometa, ali kad sam pažljivije počeo da pratim šta on to zaista radi i da osluškujem reakcije i dece i roditelja, shvatio sam da je neuporedivo više toga pozitivnog u njegovim porukama nego što svi mediji zajedno danas uspevaju da prebace mladoj populaciji. I starijima. Sad već mirnije pristajem da me uvuče u svoje klipove i da me, kako samo on to ume, navede da deci govorim o nekim ugroženim vrednostima. I deca to sjajno primaju. Kad bih bilo ja, bilo neko drugi, pokušao deci takve stvari da govori samostalno, ne bi ga niko slušao. Ovako, to slušaju stotine hiljada dece. I prihvataju! I dalje se čudim svemu tome. Uči ponešto on od mene, a ponešto ja od njega. Sad, pošto često i sarađujemo, kad mu nešto ozbiljnije zameram, to ostaje u našoj ličnoj komunikaciji.

Ima li u njegovim izlaganjima, koliko je Vama poznato, sadržaja koji može podstaći razmišljanja u dobrom pravcu?

- On sam sve češće, osim svojih cirkuskih bravura i povremenih banalnosti, pravi i sadržaje koji bude najpozitivnije emocije kod najšireg auditorijuma. Preskače doličnost, ali budi dobrotu. Napadaju ga i ovi i oni ali on se ne obazire. Mogu da posvedočim da on iskreno voli tu svoju publiku i da je iskren prema njoj, pa i odgovoran. Ako im se obraća ponekad ružnim rečnikom kojim oni pričaju u školskom dvorištu, a to je deo te tajne bliskosti njega i publike, ne znači da im ne daje mnogo toga boljeg od onog što im ne nudi medijski krš Srbije.

Autor ste dokumentarnog serijala „Kosovo između neba i zemlje“, nedavno ste sa sinom Bogdanom bili i u poseti svetinjama na teritoriji Kosmet?

- Sve to sa našom ovogodišnjom posetom Kosovu i Metohiji sinhronizovano je sa tamošnjim monasima. Kao oni koji su u svom podvigu molitve sposobniji od drugih da čitaju ljudske duše, i oni su videli istinske Bogdanove osobine i kvalitete, sa mnom imaju dugogodišnje razumevanje, pa su  želeli da Bogdan i ja dođemo tamo. Da se pomogne otvoranju puta intenzivnijoj komunikaciji Srbije sa svojom južnom pokrajinom. Umesto distanciranih ili sentimentalnih definicija - više susreta. Više dodira. Tu je prava snaga.

Svi susreti tamo bili su sama lepota, puni ljubavi i nade za budućnost. Bogdanov susret sa stotinama dece u Gračanici, sa decom u Velikoj Hoči, susreti sa dečanskim monasima u istinskoj hrišćanskoj ljubavi. Nezaboravno.

Reakcije na klipove koje smo napravili i Bogdan i ja su sjajne. Stotine hiljada oduševljene dece i odraslih. Ne samo Srba. Čitao sam komentare mladih i nešto starijih Hrvata, Bošnjaka, Makedonaca koji iskreno iskazuju svoj početak razumevanja zbog čega su nama Srbima Kosovo i Metohija toliko važni. Ali ne lezi vraže. Do glasa i tada pokušava da dođe broj frustriranih Srba. Evropejaca-ateista, nacionalnih moralnih čistunaca i crkvenih samoproglašenih pravednika. Nisu zadovoljni i ne vole protagoniste. I smešno i tužno u isto vreme. Na sreću, nema ih na toj sceni mnogo.

Profesionalna serija o Kosovskom predanju koju je RTS zaobišao fantomskim načinima, bez gledanja, ima na internetu nešto više od deset hiljada pregleda, a pregledi „jutjub“ klipova napravljenih na Kosovu po nekoliko stotina hiljada. I nezanemarljiv efekat. Došlo je novo vreme, a mi još uvek ništa ne razumemo. Moramo da požurimo sa vraćanjem u pamet. I praktičnu i onu za večnost.

Da li smatrate da je potrebno jasnije se odrediti po pitanju KiM i kako vidite razrešenje tog problema? 

-  Crkva je upravo po pitanju Kosova i Metohije donela vrlo jasan stav. Kao retko kad i kao retko povodom čega. Povodom KiM nema nikakvih kompromisa i nikakvih razgraničenja, priznavanja. Bilo šta od toga vodilo bi odricanju onog svetog dela naše istorije i nestanku srpskog naroda. Da ne bude da se samo bavimo nekakvim idealima, mitovima, duhovnim dimenzijama - u razgovorima na Kosovu i Metohiji dolazi se do sledećeg zaključka. Najpraktičnijeg, koliko god izgledalo daleko ostvarivanje uslova.

Nije u pitanju održavanje zamrznutog konflikta, ali ne može se ni razgovarati ni dogovarati ni o kakvim trajnim rešenjima zajedničkog života sa albanskim narodom na Kosovu i Metohiji dok i u Srbiji na Kosovu i Metohiji ne bude konačno uspostavljena vladavina prava. Pre toga, sve je samo manipulacija i put ka greškama koje nas sve mogu koštati više nego što možemo da podnesemo. I naš narod i Albance na Kosovu i Metohiji, ali i sve Srbe. Trenutno nema cene da opravda takvu grešku - zaključio je Ilić.