Škola je nesigurno mesto: U učionicu se ulazi SA NOŽEM

Obrazovanje je postavljeno na temeljima potpuno suprotnim humanizmu. Škola je postala nesigurno mesto, a nasilje i strah (ne od ocena) njen stalni stanovnik u učionicama, dvorištima. Škola jeste prostor nasilja - verbalnog, fizičkog, seksualnog, prijavljenog ili prećutnog. Nasilja je bilo i ranije, ono se samo, za razliku od škole, prilagodilo vremenu. Državi, u kojoj vlast generacije podiže na epskom narativu ratova, herojskih bitaka, vojnih operacija i slobodi izborenoj puškama i bajonetima, nema spasa.

Bilo je slučajeva i kada je hladno oružje pronađeno kod dece, kao što se desilo u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar”, kada je kod jednog od učenika nađen nož. Brzom reakcijom ostale dece i školskog policajca, sprečene su moguće posledice. Ispostavilo se kasnije da je učeniku nož podmetnut, U Staroj Pazovi je učenica osnovne škole donela sekiru u školu i izvadila je na velikom odmoru, ali joj je takođe brzo oduzeta. U martu je učenik prestoničke Osnovne škole "Skadarlija” u Starom gradu udaljen s nastave zbog sumnje da je u školskoj torbi nosio nož.

Šta je režim radio skoro 12 godina? Izašle su generacije polupismenih i njima do sada to nije smetalo. Naprotiv. Još na prvoj Godišnjoj konferenciji o obrazovanju, tadašnja premijerka Ana Brnabić nam je, svesno ili ne, predočila shvatanje obrazovanja od strane ljudi na vlasti - infrastruktura, zgrade, klupe, informacioni sistem, koji povezuje sistem obrazovanja i tržište rada, brzi internet. Ali, Brnabić u svemu tome nije našla mesta za decu. A o čemu onda da pričamo? O nekoj utvđenoj školi u kojoj će deca biti na nekoliko sati sklonjena od agresivne ulice, razularenih rijaliti programa i zabrinutih roditelja? Mogla je premijerka ponešto da čuje od poniženih prosvetnih radnika, ali slabo ona komunicira na toj liniji, nema tu političkih poena.

U vreme nastanka turbo-folka promovisana je politika ratovanja, za patriote su proglašene ubice, pevaljke i oni su tako postali idoli mladima. I to traje i dalje. I škole vode đake u posetu kasarnama u sklopu redovnog obrazovnog plana i programa. Sve su to "obrazovne radnje" u svrhu naše "tradicionalne vrednosti“. Oružje je naša vrednost. Odgajati decu na strahu, pa za njihovo nasilničko ponašanje kriviti "zapadni trend" ne samo da je licemerno, već režim potpuno oslobađa odgovornosti. Zašto smo onda pristali da nas potčini vladajuća kasta, tipičan civilizacijski škart? Da li je to naš građanski nemar, nekultura i pristajanje na sve to jer su nas nekako uverili da nismo za bolje?

U našim kućama gostuju opasni likovi koji se ne gase i drže decu, pa i odrasle u strahu i neprekidnoj napetosti. I niko ne brani decu od onoga što u sebi te osobe sa margine nose. To je zlostavljanje kao navika i način života. Strah od budućnosti koju možda i nemamo.

Sad već bivšoj ministarki prosvete sve je jasno.

- Ja se slažem da mediji i neke poruke iz Narodne skupštine koje šalju odrasli koji su poslati od naroda da rade na zakonodavnim aktivnostima nisu dobre. Ali, modeliranje buduće agresivne osobe se pravi od treće do sedme godine, kao osnov, u porodici; identifikacija sa prvim autoritetima i njihovim sistemom vrednosti je jako bitna. U našoj kulturi, tata je taj koji treba da bude autoritet, treba da se doživi kao glava porodice - izjavila je Slavica Đukić Dejanović.

Tata je, dakle, kriv za sve.